Ćatić: ‘Zloupotreba’ medija u humanitarne svrhe

Dokumentarni film Velika bijela kuća, grupe Mladice, mladih koji su izliječeni od raka u Bosni i Hercegovini, dobio je Grand prix nagradu za najbolji film na Dubrovnik film festivalu. Mentor hrabrim djevojčicama i dječacima bio je direktor Udruženja za kulturnu i medijsku dekontaminaciju, Zoran Ćatić.

RSE: Dokumentarni film Velika bijela kuća, grupe Mladice, kojoj ste bili mentor, osvojila je prvu nagradu na Dubrovnik film festivalu. Da li ste zadovoljni i koliko je bitna ta nagrada?

Ćatić: Nagrada je Grand prix kompletnog Dubrovnik film festivala, kao najbolji film kompletnog festivala. Nisam očekivao. Cijeli film i cijela priča je napravljena iz jednog drugog povoda, ne zbog samog filma.

Kako sam nezaposlen, imao sam viška vremena. Između sjedenja po kafanama i priče šta sve ne valja, otišao sam u Roditeljsku kuću i upoznao se sa udruženjem Mladice. To su mladi koji su se izliječili od raka. Gledajući šta i kako rade, pokušao sam im objasniti da probamo napraviti nešto na promociji i upoznavanju javnosti sa stvarnim potrebama onoga što jeste Roditeljska kuća, na jedan drugi način. Bila je varijanta da napravimo film, da oni rade nešto konkretno i da se na taj način malo i oni dignu, a eventualno, ukoliko bi prošli na neki festival, već sama ta informacija će zainteresovati naše medije, koje je jako teško zainteresovati.

Mi smo radili, pričali se i dogovarali se, tražili najbolje uglove i na kraju to snimili i smontirali. Pojavio se Dubrovnik film festival. Tu se otvara novi problem da kod nas nema dječjih festivala, dječjeg stvaralaštva, gdje bi mladi mogli da se afirmišu, da nešto rade. Ako nešto urade, nemaju priliku da to negdje pokažu.

Dubrovnik film festival je festival svih mediteranskih zemalja, pa smo to poslali i ušli smo u konkurenciju 300 i nešto filmova. Posebno mi je drago što su išli oni, nisam želio da idem, obzirom da su punoljetni i ne treba im mentor u tom smislu. Otišli su u Dubrovnik i mislio sam to je to, tu se završava sva priča. Napravili smo film, pričali su u medijima, promovisali smo to na drugi način.

Dubrovnik film festival je divan i super su ljudi i organizacija. Prošle godine sam radio za njih radionicu u Dubrovniku. Oni su bili oduševljeni.

Onda se desio Grand prix i nastao je potpuni haos. Opet imamo priliku da promovišemo, preko te nagrade, u medijima, potrebe Roditeljske kuće, koja ne može da se uvrsti u budžet, koja ima ozbiljne finansijske probleme, koja se finansira putem donacija, a tako je bitno za tu djecu i roditelje, čija se djeca trenutno liječe.

​
RSE: Iza Vas je mnoštvo kratkih dokumentarnih filmova i svi oni otvaraju određene probleme i ukazuju na njih. Što Vas tjera da konstantno budete angažovani?

Ćatić: Nedavno sam spoznao da je prošlo 30 godina kako sam u medijima. Sav moj rad u medijima jeste ono kako ja shvatam zadatak medija. Mediji bi trebali da budu neki korektor, da ukazuju na neke pozitivne stvari, da ukazuju na negativne stvari, sve ono što danas nisu mediji. Kada sam zatvorio radio i izašao iz tradicionalnih medija, shvatio sam da se bavim zloupotrebom medija u humanitarne svrhe.

Tražim različite forme i različite medije. Radio sam za televiziju i radio, pišem za portale i novine. Zadnje vrijeme se bavim i filmom. Tražim načine kako ću najbolje reći ono što osjećam i ukazati na ono što mislim da nije u redu i pokazati na ono što je dobro.

RSE: Zašto to radite? Šta Vas tjera na to?

Ćatić: Ne tjera me ništa i ne tjera me niko. To je isto kao da pitaš šaltersku službenicu ko nju tjera da bude ljubazna i da nam ljubazno naplati račune. Ko tjera stolara da napravi nešto dobro od drveta. Tako su me naučili u kući, tako su me naučili ljudi koji su me učili da se bavim ovim poslom. Zbog toga sam vjerovatno zavolio ovaj posao.

Iz arhive RSE:

• Ćatić: Ima li BiH intelektualce i akademsku zajednicu
• Ćatić: Šta sve možeš reći u jednominutnom filmu
• Poziv na predizborno šamaranje: Dozovite se i otvorite četvere oči

RSE: Ono što se često veže uz Vas i što često na predavanjima i na javnim nastupima govorite, jeste citat Olivera Holmsa – da se ljudi ne prestaju igrati jer su odrasli, oni odrastaju jer su se prestali igrati. Zašto Vam je bitan ovaj citat?

Ćatić: Volim reći najmlađim, kada radim s njima, da u svojoj 48. godine još nisam odlučio šta ću biti kad porastem. Cijeli život se igram, ovaj posao volim zato što upravo omogućava da se igraš različitim tehnikama i različitim načinima medijske proizvodnje. Omogućava ti da putuješ, da se uvijek dešava nešto drugo, da upoznaješ ljude. Taj igra je meni najljepša stvar na svetu i ja se samo igram.

Upravo iz toga razloga pokušavam da nastavim svoju igru jer igra na ovaj način nije baš najisplativija. Ne plaća se način na koji ja razmišljam i radim, nije adekvatno plaćen, ali uspijevam da se igram. Meni je super igrati se. Zato ljudima govorim da možda nemam dovoljno para, da nemam svakog prvog platu, ali sam zato sretan.

RSE: Koliko su Bosanci u Hercegovini odstupili od ovoga citata? Koliko su ozbiljno shvatili današnji tempo, da sve mora biti perfektno?

Ćatić: Uvlačiš me u neke kolektivitete. Ne znam ko su Bosanci i Hercegovci, ne znam kako ih definisati. Mislim da nama svima trebaju individualne revolucije, da svako u svojoj glavi malo presloži stvari i prioritete, da shvati što je ono što ga čini sretnim, a ne šta je ono što će on raditi da bi zadovoljio, ili svoje prijatelje na društvenim mrežama, ili svoga komšiju.

Mislim da ljudi nisu zaboravili da se igraju, samo smo malo otišli u drugu krajnost i počeli razmišljati na drugi način, sebi sami nabili neki tempo, neke presije. Kada pogledaš po društvenim mrežama, kao da je ljudima posao da dnevno izbace jedan status, da kažu šta oni misle. To mi je malo suludo.

Bojim se da sve radimo radi nekih drugih, a ne radi sebe. Trebali bi se vratiti sebi, trebali bi se vratiti kući, porodici jer porodica je osnovna ćelija društva. Mi danas radimo sve kontra porodice i samim tim nemamo zdravo društvo.