ZLATKO JELISAVAC: GENERACIJA X&Y
Pripadnika Generacije Y u svetu ima ukupno 2,5 milijarde. U Americi čine 25, a u EU 24 odsto populacije. Čak 58 odsto ih živi zajedno sa roditeljima, mnogi su nezaposleni, iako pripadaju najobrazovanijoj generaciji u istoriji. Radije komuniciraju elektronskim putem nego u direktnom obraćanju. Ova generacija ne drži do uvreženih pravila, napušta roditeljsku kuću čim se za to pojave uslovi, ali se i vraća sa podjednakom lakoćom. Nema precizne ideje o porodici: muž, žena, deca, kuća, mašina za veš… sve je to prolazno, naročito materijalna dobra – samo 15 odsto pripadnika ove generacije tvrdi da želi da kupi kola. Većina ipak poseduje vozačku dozvolu. Zato postoji “sharing” (ekonomija deobe), pa ako jedan auto u proseku deli 9 osoba – kako se proračunava – za 15 godina auto-industrija će doživeti crne dane. Čak 54 odsto Milenijumaca robu kupuje onlajn ili je nabavlja trampom sa vršnjacima. Svemu tome ih je naučila nemaština – nezaposlenost.
(Milutin Mitrović, Generacija Y, Peščanik, 11. februar 2016.)
U davna, pradavna vremena živela je tzv. Generacija X… Čudna je to generacija bila: kreativna ali samodestruktivna, moćna ali narcisoidna, socijal-ekonomski malosvesna i društveno-politički slaboaktivna… To bi mogli za ovu generaciju da govore “oni što dolaze za nama” i mislim da bi nas okarakterisali kao “decu” koja su u ruke dobila opasne tehnološke igračke, ali da nisu imala baš čistu svest kako da ta čuda tehnologije iskoristi za sopstveni boljitak. Možda će nas odrediti kao prelaznu generaciju, kao most prema tzv. Generaciji Y koja je uspela da nasleđe prethodne generacije iskoristi za sebe, unapredi ga i promeni svet iz temelja. Da li vam se ovo uopšte čini mogućim? Da li je ova priča o Generaciji Y smislena, to jeste da li ona uopšte postoji kako je opisana u tekstu Milutina Mitrovića (ako niste već čitali obavezno pročitajte ovaj tekst jer se radi o, “dijagnostički” rečeno, jednom od epohalnijih tekstova od početka novog milenijuma, a koji je omaž “mojoj Generaciji X” i uvođenje u svet i strukturu jedne nove generacije)? Ova Generacija Y potiče iz osamdesetih, devedesetih godina prošlog veka, to jeste tada je rođena i stasava pred našim očima i tek treba da zadobije punu generacijsku afirmaciju, mada je superiornija od odumiruće Generacije X, sa jasnom svešću šta neće da budu (svakako ne kao mi) i šta ne žele da rade. Zanimljivo je da su oni konzumenti sistema vrednosti koji su zatekli, kao i tipični predstavnici potrošačkog društva, ali oni idu putem na koji mi nismo računali, put koji mi nismo predvideli. Nekako je bilo za očekivati da će nova generacija biti još više utopljena u konzumentski sistem vrednosti, to jeste da će oni biti ti novorođeni koji će preuzeti štafetu nasleđenih principa i postaviti ih kao “konačan” sistem, ali izgleda da se događa nešto potpuno drugačije, nešto što apologete sadašnjeg dominantnog neoliberalno-kapitalističkog koncepta nisu uspele da predvide. Generacija Y naprosto nije “klasični” konzument potrošačkog društva već ona, koristeći postojeći sistem, stvara potpuno nove vrednosti koje im je – gle apsurda – omogućila prethodna generacija koja opet nije ni bila svesna šta čini.
Danas možete, ako želite da putujete recimo za Beograd iz Novog Sada, da odete na neki od sajtova gde ljudi nude usluge prevoza, ali ne kao taksisti… Naprosto neko ide za Beograd i nudi zainteresovanim da putuje sa njim/njom i da podele trošak. Na sajtu možete naći i podatke o osobama koje voze, to jeste ocene onih koji su se predhodno vozili sa dotičnom personom tako da možete i sami da procenite i izaberete sa kime ćete putovati. Ništa čudno, štaviše praktično i jeftino. Dogovorite se sa šoferom gde ćete se naći i to je to. To se zove “share” ekonomija ili u prevodu ekonomija deljenja, u smislu podele troška za nešto za šta postoji interes više ljudi a koji opet mogu to nešto da zajednički koriste. Zašto, na primer, više osoba ne bi kupila jedan automobil i koristila ga po potrebi. Ako smo razumni ljudi, napravićemo raspored i koristićemo vozilo kada nam je stvarno neophodno ili ćemo pak zajedno putovati sa ljudima sa kojima smo kupili automobil. Mogućnosti je bezbroj… Dosadašnja psihologija konzumerizma nas je učila da budemo sebični, bezobzirni, potrošački raspoloženi po svaku cenu; naučeni smo da stvarima koje kupujemo dokazujemo svoju klasnu dominaciju ili pak da sugerišemo drugima gde se nalazimo na društvenoj lestvici; često kupujemo stvari bez jasne svesti o tome da li su nam uopšte potrebne ili neophodne: novi mobilni telefon na svakih godinu dana, gomila tehničkih pomagala u kući koja su izmišljena samo da bi nam uzela novac, a ne da bi nam stvarno pomogle, novi lap-top, novi tablet, sve stalno novo i naprednije… Da li razmišljamo o tome kuda to sve vodi? Da li to ima smisla? Gde smo to mi u toj potrošačkoj trci?
Pre desetak godina, dok sam boravio u Švedskoj, otišao sam sa bratom, za vreme velikih božićnih popusta, da kupimo novi mobilni telefon. Kada smo stigli pred tržni centar, gde se nalazila i ta prodavnica tehničke robe u kojoj je moj brat našao telefon po “povoljnoj” ceni, pomislio sam da prisustvujemo nekim velikim demonstracijama ili pak socijalnim nemirima gde se pljačkaju radnje i uništava imovina. Stotine ljudi su kupovali kao sumanuti; prodavci nisu mogli da donesu toliko robe koliko su konzumenti mogli da kupe. Potpuno ludilo… U toj prodavnici tehnike red je bio ogroman i čekali smo nekih dva sata da platimo taj nesrećni telefon i da bežimo odatle glavom bez obzira. Gledam čoveka ispred mene u redu koji u ogromnim kolicima za kupovinu vozi nekih tri ili četiri kompjutera; žena iza mene u kolicima ima dva televizora; svima su kolica prepuna tehničke robe. Brat i ja imamo samo mobilni telefon i lepo nam neprijatno, pa smo odlučili da kupimo i neki mp3… Nismo hteli da izgledamo kao sirotinja…
Ne morate da prihvatite ovo što sam napisao o Generaciji Y ili o Generaciji X. Ni sam nisam siguran da li se ovde baš radi o generacijskom fenomenu ili nečemu drugom; možda su ovo samo “puste želje”… Ali, bilo kako bilo, valja razmišljati u ovome pravcu kako bismo ostavili nešto dobro u amanet sledećim generacijama, a ne samo da mislimo na sopstveno dupe, da izvinete… Ovog sveta će biti i posle nas… A mi nismo samo tu da svet različito razumemo ili tumačimo već i da ga menjamo – da parafraziram dobrog-starog Karla Marksa. Da li se sećate, kada smo već kod Marksa, one njegove teze da buržuazija stvarajući proleterijat ustvari pravi sopstvenog grobara. Ne znam da li ovo ima neke veze sa Generacijom Y, ali se iskreno nadam da će oni stvoriti za sebe bolji svet od ovog našeg. I da nam neće baš pljuvati na grobove…
(Autonomija)
