Početkom jula, nekoliko sati posle smrti uticajnog američkog filozofa Stenlija Kavela, vodeće novine i magazini objavili su nekrologe koji naglašavaju eklekticizam njegovog dela. Tajms, na primer, piše da je Kavel „pronalazio zanimljive ideje ne samo u radovima velikih mislilaca iz prošlosti, već i u holivudskim romantičnim komedijama“. Vašington post ga naziva „nekadašnjim džez pijanistom koji je muziku zamenio filozofijom, ali je zadržao interesovanje za umetnost, baveći se skrubol komedijom, Šekspirovim dramama i posleratnom ‘novom muzikom’ u potrazi za filozofskim idejama.“
Opseg Kavelovih interesovanja je zaista bio širok. On je filozofiju – impuls da se pronađe smisao ljudskog iskustva – razumeo kao raznoliku i demokratsku aktivnost, koja se ne može ograničiti samo na univerzitet i koja prirodno teži širenju na sve aspekte kulture kroz koju učimo da, kako on to formuliše, „neometano mislimo o stvarima o kojima ljudska bića ne mogu da ne misle“. Ovaj pristup ga je načinio jednim od najčitanijih i najvoljenijih mislilaca svoga doba.
Ono što nedostaje u ovim nekrolozima je centralni značaj pitanja koje se provlači kroz skoro sve što je Kavel napisao tokom svoje 50-ogodišnje karijere: šta znači biti građanin Sjedinjenih Američkih Država – šta podrazumeva ovaj status zasnovan istovremeno na svetosti principa slobode i pravde, ali i na genocidu izvršenom nad domorodačkim zajednicama i prihvatanju ropstva. Taj deo našeg nasleđa nas posramljuje od osnivanja Amerike do danas, kada trpimo katastrofalne posledice vladavine Trampove administracije.
Kavel je veći deo svoje karijere proveo na odseku za filozofiju na Harvardu i razlikovao se od svih drugih profesionalnih filozofa. Nije se čvrsto držao nijedne tradicije, ni škole mišljenja, nije se ograničavao na samo jednu oblast filozofije, niti se filozofskim pitanjima bavio na već oprobane načine. Umesto toga, pomagao je svojim čitateljkama i studentkinjama – uključujući i nas tri – da zamisle šta bi mogla da znači misao „ono što je najdublja istina u vašem srcu, istina je za sve ljude“ – iz Emersonovog eseja „Samodovoljnost“. Kavelova zamisao nije se sastojala u tome da je sve ono što je istina za vas objektivno i potpuno istinito, već da je obraćanje pažnje na ono što je za vas bitno neophodan uslov za ozbiljno mišljenje kao takvo.
On je ovu zamisao sprovodio i u sopstvenim filozofskim istraživanjima, iako je znao da je filozofirati na ovaj način samo po sebi riskantno. Može se ispostaviti da reflektovanje o sopstvenim interesovanjima nije ništa drugo do ono što Emerson naziva „hirom“ – ili nešto još gore od toga.
Kavel svojim čitaocima nikada nije nalagao šta treba da misle – to je bio pedagoški stav, ključan za njegov način bavljenja filozofijom. Smatrao je da je za uspeh demokratije neophodno učiniti mišljenje privlačnim. Sopstvenim primerom je pokazivao šta znači misliti svojom glavom i ohrabrivao svoje čitaoce da otkriju i razviju sopstvene senzibilitete: po njemu, ovo je bio preduslov za razvoj one vrste individualnosti neophodne za demokratsko blagostanje.
Takođe, on je tumačio američku demokratiju kao zahtevan ideal, koji u svom najboljem izdanju uzima oblik razgovora u kojem učesnici jedan drugom predstavljaju mogućnosti građanstva. Ova preokupacija predstavlja nit koja povezuje njegove diskusije o međusobno tako različitim figurama kao što su Vitgenštajn, Ketrin Hepbern, Platon, Toro, Frenk Kapra, Kjerkegor, Semjuel Beket, Ledi Magbet i Džon Stjuart Mil, i eklektičnom skupu tema kao što su filozofski skepticizam, moć ljudskog glasa, naš odnos prema prirodi i ono što je nazivao ontologijom filma.
Ova preokupacija se razvija na različite načine u mnoštvu Kavelovih knjiga, uključujući i one o filmovima iz „zlatnog doba“ Holivuda, poput knjige Potrage za srećom, kao i one koje se bave delom Ludviga Vitgenštajna i Dž. L. Ostina, uključujući i Kavelovu prvu zbirku eseja Moramo li misliti ono što kažemo?. Mnogi oduševljeni čitaoci Kavela bili su toliko opčinjeni njegovim jedinstvenim rasponom interesovanja da su ih i sami usvojili. Međutim, Kavelov cilj je bio da njegovi čitaoci primete stvari koje sami prepoznaju kao zanimljive, a zatim razviju načine da misle o njima i kroz njih. Ovo bavljenje stvarima koje nas zanimaju Kavel je video kao našu dužnost, ljudsku i građansku, bez obzira na to koju od nesavršenih država na svetu nazivamo svojom.
Kavel je verovao da demokratija cveta samo onda kada svaka osoba u njenom delokrugu poseduje slobodu i resurse da prihvati, razvije i izrazi svoje ukuse i aspiracije, kao i da iskaže poštovanje prema ukusima i aspiracijama (koji zaslužuju poštovanje) svojih sugrađana, i tako ostane otvorena za mogućnost novih verzija sebe same. Iznad svega, Kavel nas je podsticao da merimo uspehe svojih vlada njihovom sposobnošću da podrže ovakvu viziju ljudskog blagostanja, koju je nazivao „moralnim perfekcionizmom“, pod kojim nije podrazumevao potragu za savršenim konačnim stanjem, već kontinuiranu posvećenost mogućnosti blagostanja demokratske zajednice.
Kavel je verovao ne samo u to da funkcionalna demokratija mora promovisati vrednosti slobode i jednakosti, već i da ona to mora činiti zato da bi stvorila uslove u kojima možemo koristiti reči kako bismo osmislili svoje živote. Njegovo celoživotno interesovanje za Vitgenštajnova „Filozofska istraživanja“, u velikoj je meri zasnovano na činjenici da nam ovaj filozof skreće pažnju na to da naše baratanje rečima zavisi od naše spremnosti da prepoznamo značaj sličnosti između konteksta u kojima ih koristimo. Trebalo bi da uvidimo da korišćenje jezika nije samo suvo intelektualni poduhvat, i da naša sposobnost da govorimo sa autoritetom zavisi od veštine beskonačnog projektovanja naših koncepata u nove kontekste.
Ovo je poenta čuvenog pasusa iz eseja „Dostupnost Vitgenštajnove kasnije filozofije“, u kojem Kavel kaže da je naš zajednički život u jeziku zasnovan na tome što „delimo puteve interesovanja i osećanja, načina reagovanja, smisao za humor, za značaj, za ispunjenost, za ono što je skandalozno, za to šta je slično čemu drugom, za to šta je prekor a šta opraštanje, za to kada iskaz predstavlja tvrdnju, kada zahtev, a kada objašnjenje – ceo vrtlog postojanja koji Vitgenštajn naziva ‘oblikom života’.“1
Iako svako od nas učestvuje u stvarima koje Kavel pominje u ovom pasusu, svaki put kada mislimo ili govorimo mi se neizbežno vraćamo na sopstveni sud o tome šta je značajno. Birajući određene reči koje koristimo u ovoj ili onoj situaciji mi zapravo iznosimo tvrdnje o tome šta je kada prikladno reći. Kavel naglašava da ova lekcija ima i svoje političke posledice: ona implicira da je mišljenje aktivnost koju ne možemo prebaciti na nekog drugog. Bez materijalnih i političkih uslova koji podstiču pojedince da izraze sopstveno mišljenje o onome što je značajno u opasnosti smo da se srozamo na nivo nemisleće rulje koju Hajdeger naziva „das Man“, i u stanje koje predstavlja smrt demokratskog razgovora, a koje Emerson, Amerikanac zaokupljen slabošću i nesavršenošću američke vere u „genija“ svakog pojedinca, naziva „pukim konformizmom“.
Uviđanje prirode ove opasnosti od ključnog je značaja u vremenu poput našeg kada se javnost na dnevnoj bazi suočava sa besramnim lažima i povicima o „lažnim vestima“ od strane Donalda Trampa i njegove zlokobne kamarile. Poenta ovih propagandističkih izmišljotina je pokušaj da nas pretvore u nemisleće krdo, da unište sposobnost nezavisnog mišljenja koja je žila kucavica demokratije. Protivotrov za ovaj toksin je stvaranje društvenih uslova koji će svakom građaninu omogućiti da učestvuje i istraje u sokratskom zadatku – tako uporno naglašavanom u Kavelovom delu – kontinuiranog upoznavanja sebe, prepoznavanja puteva osećanja i mišljenja o onome što mu je bitno i – ovo je presudno – testiranja ovih senzibiliteta u javnom suočavanju sa senziblitetima naših sugrađana.
Izazovi ovog poduhvata prevazilaze prosto nalaženje retoričkih i materijalnih resursa kojima bi se mogla odstraniti obmana. Biti učesnik u dovoljno dobrom demokratskom polisu predstavlja kontinuirani projekat koji zahteva da svoje uporne i stalno razvijajuće ukuse i interesovanja uzmemo za ozbiljno i da neprekidno radimo na stvaranju sve šireg društvenog i jezičkog prostora u kojem će svaka osoba koja dospe na naše obale, ili na naše granice, imati slobodu da traga za sopstvenom srećom.
Autorke su bivše studentkinje Stenlija Kavela i profesorke filozofije: Nensi Bauer na Taftsu, Elis Kreri na Oksfordu, a Sandra Ložije na Univerzitetu u Parizu 1 Panthéon-Sorbonne.
Nancy Bauer, Alice Crary, Sandra Laugier, The New York Times, 02.07.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net
________________
- Stanley Cavell, “The Availability of Wittgenstein’s Later Philosophy“, Must we mean what we say (Cambridge: Cambridge University Press. 1976.), str. 52.
