logo
bios

Ali Riza oglu Mustafa – Mustafa Kemal Ataturk

Objavljeno prije 3 mjeseca . u pet, nov 9th, 2018

Mustafa Kemal Atatürk (19. 05. 1881. – 10. 11. 1938.)

Rođen je kao Ali Riza oglu Mustafa u Solunu, a preminuo je kao Mustafa Kemal Ataturk u Istanbulu

 

“Religija je važna institucija. Nacija bez religije ne može da opstane, ali je jako važno napomenuti da je religija veza između Boga i pojedinačnog vernika.

Posredovanje pobožnih ne može biti dozvoljeno. Oni koji koriste religiju za sopstvenu korist su vredni prezira. Protiv smo toga i nećemo to dozvoliti. Oni koji koriste religiju na takav način su varali ljude; protiv takvih smo se borili i nastavićemo da se borimo.

Znajte da je sve što je u skladu sa razumom, logikom, prednostima i potrebama naroda ujedno i u skladu sa islamom. Ako naša religija ne bi bila u skladu sa razumom i logikom onda ne bi bila savršena religija, poslednja religija.”

Rođen je kao Ali Riza oglu Mustafa u Solunu, a preminuo je kao Mustafa Kemal Ataturk u Istanbulu, gradu kojem je oduzeo status prestonice, koju je preneo u Ankaru u kojoj je sahranjen. Svoje ime je utkao u istoriju savremene Turske, a njegov duh i dalje živi na ulicama ove velike zemlje. Pitanje je samo koliko još dugo

 

(O. Š. – telegraf.rs)

 

UKRATKO, KO JE ATATURK?

Ataturk na turskom jeziku znači “otac Turaka”, i to je nadimak koji je Kemal-paša dobio zbog toga što je predvodio tursku borbu za nezavisnost nakon raspada Otomanske imperije, i zbog svojih reformskih aktivnosti nakon uspostavljanja republike (što je faktički jedino njegova zasluga).

Portret Kemal-paše Ataturka. Foto: Wikimedia/DIREKTOR

Portret Kemal-paše Ataturka. Foto: Wikimedia/DIREKTOR

Među tim aktivnostima treba izdvojiti modernizaciju pravnog i obrazovnog sistema, usvajanje evropskog načina života i imena (lično ime + prezime), kao i uvođenje latinice kao zvaničnog pisma.

Generalno, Turci ga obožavaju zato što je njihovu zaostalu naciju izveo iz srednjeg veka i uveo je u moderno doba, dajući joj tako novi osećaj ponosa nakon mnogo decenija, pa čak i vekova, uzastopnih poraza i poniženja.

RANI RADOVI

Rođen je kao Ali Riza oglu Mustafa (“oglu” znači “sin od”) 1881. godine u Solunu, koji je tada bio jedna od najvažnijih i najbogatijih luka Osmanlijskog carstva. U nekadašnjem formatu turskih imena, Mustafa je njegovo lično ime.

Solunska kuća u kojoj je rođen Ataturk. Foto: Wikimedia Commons/Kemal Cenk Sarioglu from Istanbul, Turkey

Solunska kuća u kojoj je rođen Ataturk. Foto: Wikimedia Commons/Kemal Cenk Sarioglu from Istanbul, Turkey

Njegov otac, Ali Riza, bio je poručnik u mesnoj miliciji tokom Rusko-turskog rata 1877-78. (ovaj konflikt je bio deo šireg sukoba u kojem smo i mi učestvovali, a koji je pokrenut Nevesinjskim ustankom Srba u Bosni i Hercegovini); ovo sugeriše na mogućnost da je Kemalovo poreklo bilo u otomanskoj vladajućoj eliti, premda mu je porodica verovatno bili na margini te elite. Majka, Zubeide Hanim, bila je rodom iz seljačke porodice zapadno od Soluna.

Ali Riza-efendi je preminuo kada je Mustafa imao samo sedam godina, no, bez obzira na to, odigrao je ključnu ulogu u njegovom životu. Kada se rodio, isukao je sablju iznad kolevke mu i tako ga posvetio vojnoj službi; time što se postarao da se dečak upiše u modernu, sekularnu školu pre nego u versku koju je želela njegova majka, popločao je Mustafin put modernim shvatanjima, zbog čega mu je ovaj uvek bio zahvalan.

Mustafa je, u svakom slučaju, ubrzo postao zanesen uniformama vojnih kadeta u svom solunskom susedstvu i nakon osnovne škole upisao je srednju vojnu; ispit je polagao bez znanja majke koja je već odlučila da će joj sin biti trgovac. Tamo je dobio svoj prvi nadimak, Kemal, što znači “savršeni” ili “zreli”; dao mu ga je profesor matematike, nakon čega je Mustafa postao poznat kao Mustafa Kemal.

Ataturkova porodica. Desno je on, u sredini mu je majka, a levo mu je sestra. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

Ataturkova porodica. Desno je on, u sredini mu je majka, a levo mu je sestra. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

Nakon Soluna prešao je u vojnu školu u Bitolju (tada Monastir), gde je stekao mnogo prijatelja, među kojima je i Ali Feti, sa kojim će kasnije stvoriti i razviti Republiku Tursku. Nakon Bitolja upisao je Vojnu akademiju u Carigradu marta 1899. godine; tada je po prvi put u punosti iskusio sve čari, slobode i sofisticiranosti prestonice, zahvaljujući novom prijatelju Ali Fuatu.

Verovatno je da se tek tada po prvi put susreo i sa političkim disidentima koji su se bunili protiv despotizma sultana Abdulhamida II. Mustafa Kemal se, međutim, tek na trećoj godini studija upleo u štampanje tajnih novina; uhvaćen je, ali mu je dopušteno da završi školovanje i tako je 1902. godine postao poručnik, među deset najboljih u svojoj klasi od preko 450 studenata.

Nakon toga, upisao je Otomanski vojni koledž na kojem je diplomirao 1905. godine kao peti u svojoj klasi od 57 mladića; prema tome, u vojnu službu je stupio kao jedan od najperspektivnijih mladih oficira u čitavoj imperiji.

Studenti Otomanske vojne akademije 1901. godine. Mustafa Kemal sedi kao drugi s desna. Foto: Wikimedia Commons/milliyet.com.tr

Studenti Otomanske vojne akademije 1901. godine. Mustafa Kemal sedi kao drugi s desna. Foto: Wikimedia Commons/milliyet.com.tr

USPON U VOJSCI

Mustafina vojna karijera umalo se nije završila čim je počela, nakon što je otkriveno da je bio deo kružoka koji se sastajao i diskutovao o zloupotrebama carskog režima.

Vlasti su saznale za to pošto što su u grupu infiltrirale sopstvenog špijuna, nakon čega su “zaverenike” razbacali po udaljenim delovima imperije. Ali Faut i Mustafa Kemal su završili u 5. armiji stacioniranoj u Damasku. Kemal se u Siriji zgrozio ponašanjem korumpiranih činovnika prema lokalnom stanovništvu i nije mirovao, pa je bio jedan od osnivača tajnog Društva za otadžbinu i slobodu.

Međutim, već septembra 1907. godine je proglašen lojalnim oficirom i premešten je u rodni mu Solun, grad koji je vrveo disidentima. Tamo je ušao u najveću antivladinu grupu, Komitet za uniju i progres (KUP), koji je bio glavna organizacija mladoturskog pokreta.

Kemal-paša Ataturk u Tripoliju 1911. godine. Foto: Wikimedia Commons/virtualistanbul.com

Kemal-paša Ataturk u Tripoliju 1911. godine. Foto: Wikimedia Commons/virtualistanbul.com

Već naredne godine izbila je pobuna u Makedoniji i sultan je bio prinuđen da vrati na snagu ustav iz 1876. godine, koji mu je ponovo ograničio vlast i vaspostavio predstavnički parlament: heroj ove mladoturske revolucije, Ismail Enver-paša, postaće Kemalov najveći rival, a njih dvojica mrzeće se do kraja, svom snagom.

Nije dugo prošlo, a već je 1909. godine revolucija bila u opasnosti. Naime, dve struje su postojale u mladoturskom pokretu, jedna koja je želela harmoniju i saradnju između muslimana i ne-muslimana u imperiji, i druga, koju je predvodio KUP a koja je želela centralizaciju i čvrstu tursku kontrolu nad državom.

U noći između 12. i 13 aprila izbila je pobuna reakcionarnih elemenata u vojsci, a trupe iz Soluna su krenule pod vođstvom Enver-paše na Istanbul; stigli su 23. aprila, KUP je brzo preuzeo kontrolu, nakon čega je sultan Abdulhamid II bio prinuđen da abdicira.

Kemal-paša Ataturk 1911. godine u Libiji, tada osmanlijskom vilajetu Tripolitanija. Foto: Wikimedia Commons/tsk.mil.tr

Kemal-paša Ataturk 1911. godine u Libiji, tada osmanlijskom vilajetu Tripolitanija. Foto: Wikimedia Commons/tsk.mil.tr

Tako je Enver-paša počeo da se uzdiže i da napreduje, dok je Mustafa Kemal smatrao da vojska, sada kada je ispunila svoje političke ciljeve, treba da se povuče iz državnih poslova i da se ne meša. Zbog toga što je pozvao sve oficire sa političkim ambicijama da daju ostavke na armijske položaje, povećao je netrpeljivost i Envera i ostalih vođa KUP-a prema sebi.

Uvidevši da svoje ideje neće moći da sprovede u delu prečicom, krenuo je drugačijim putem, pozivima da se reformiše vojska: prevodio je nemačke vojne priručnike na turski i kritikovao je obuku otomanskih regruta. Njegov ugled u vojsci je rastao, posebno kod ozbiljnijih oficira, a i mlađi su počeli da ga cene; međusobno poštovanje Mustafe i njih će se pokazati kao ključno, pošto će upravo oni doći pod njegov republikanski barjak kada kucne čas.

KUP-u je, međutim, bilo dosta i Kemala i njegove kritike, pa je prebačen u unutrašnjost, a poslat je i da posmatra francuske vojne manevre u Pikardiji.

RATOVI

Kemal-paša Ataturk obučen kao janičar. Sofija, 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Türk Silahlı Kuvveteleri Fotoğraf Albümü

Kemal-paša Ataturk obučen kao janičar. Sofija, 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Türk Silahlı Kuvveteleri Fotoğraf Albümü

Iako su ga unapređenja neprestano zaobilazila, on nije gubio veru u sebe i bio je među prvima koji su se odazvali pozivu da brane Libiju, tada osmanlijsku provinciju, od italijanske invazije; zbog malarije i problema sa očima povučen je s fronta i lečio se u Beču.

Oktobra 1912. godine izbio je Prvi balkanski rat, a on je dobio zadatak da brani poluostrvo Galipolje, strateški prostor koji čuva Dardanelski moreuz. Otomanska imperija je u roku od dva meseca izgubila skoro sve preostale posede u Evropi, uključujući i Solun i Bitolj, mesta od posebne važnosti za Kemala; u reci turskih izbeglica bili su i njegova majka, sestra i očuh.

Nakon Drugog balkanskog rata juna-jula 1913. godine Turska je obnovila diplomatske odnose sa Bugarskom, a njegov školski drug Ali Feti je postao ambasador u Sofiji. Kemal je izabran za vojnog atašea, i unapređen je u čin potpukovnika.

Ataturk tokom Galipoljske bitke 1915. godine, koja ga je proslavila. Foto: Wikimedia Commons/Defending Victoria website

Ataturk tokom Galipoljske bitke 1915. godine, koja ga je proslavila. Foto: Wikimedia Commons/Defending Victoria website

Premda je bio ubeđen da će Nemačka izgubiti Veliki rat ako do njega dođe, nije se premišljao kada je on zbilja i izbio i odmah je zatražio da dobije ratno nameštenje. Enver-paša ga je pustio da se još malo “hladi” u Sofiji, ali je napokon popustio i dodelio mu zapovedništvo nad 19. divizijom čiji je zadatak bio da ponovo odbrani Galipolje.

To će, može se reći, postati prekretnica u njegovom životu zato što je saveznički pokušaj zauzimanja ovog poluostrva 1915. godine propao upravo zahvaljujući vojnom geniju Kemalovom. Zgodna (i možda izmišljena) anegdota kaže da je tokom Galipoljske bitke pogođen šrapnelom, a da mu je život spasao džepni časovnik. Bilo kako bilo, ovim ratnim podvigom zakoračio je na svetsku pozornicu, a Turci su počeli da ga slave kao “spasioca Istanbula”. 1. juna te godine je unapređen u pukovnika.

1916. je prebačen na ruski front, gde je postao general i stekao zvanje paše; bio je jedini osmanlijski general sa kakvim-takvim uspesima protiv Rusa. Kasnije te godine je preuzeo komandu nad 2. armijom u jugoistočnoj Anadoliji, gde je sreo pukovnika Ismeta koji će mu postati najbliži saradnik u narednim godinama.

Kemal-paša Ataturk tokom Galipoljske bitke 1915. godine, koja ga je proslavila. Foto: Wikimedia Commons/virtualistanbul.com

Kemal-paša Ataturk tokom Galipoljske bitke 1915. godine, koja ga je proslavila. Foto: Wikimedia Commons/virtualistanbul.com

Nakon Februarske revolucije u Rusiji 1917. godine prebačen je u Siriju, gde je bio zaprepašćen očajnim stanjem u vojsci; dao je ostavku na položaj i bez dopuštenja se vratio u Istanbul, da bi nakon tromesečnog odsustva bio u pratnji prestolonaslednika Mehmeda u državnoj poseti Nemačkoj.

Nakon povratka u prestonicu problemi sa bubrezima su ga bacili u postelju, a neki smatraju da je uzrok bila gonoreja. Lečio se u Beču i Karlsbadu, gde ga je sačekala vest o smrti sultana Mehmeda V, kojeg je na tronu smenio Mehmed VI. Kemal se vratio u Istanbul juna 1918. i odmah bio raspoređen natrag u Siriju, gde se otomanska vojska raspadala po svim šavovima. Povukao se severno da bi spasao što se spasti može.

30. oktobra 1918. potpisano je primirje, a Enver-paša i ostali lideri KUP-a su pobegli u Nemačku ostavljajući sultana samog da vodi vladu. Da bi osigurao svoj opstanak na prestolu, Mehmed VI je počeo da sarađuje sa saveznicima koji su okupirali Carigrad i de fakto preuzeli kontrolu nad državom.

Kemal Ataturk na konju u Dijarbakiru 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

Kemal Ataturk na konju u Dijarbakiru 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

TURSKI RAT ZA NEZAVISNOST

Saveznici nisu časili časa i momentalno su počeli da razbijaju Otomansku imperiju.

Franše d’Epere je u Carigrad ujahao na belom konju 8. februara 1919, oponašajući Mehmeda Osvajača koji je to isto učinio 1453, jasno stavljajući do znanja celom svetu da je osmanlijski suverenit nad prestonicom okončan.

Pojavio se plan da se u istočnoj Anadoliji stvori nezavisna jermenska država; francuske snage su umarširale u Kilikiju na jugoistoku; Grčka i Italija su položile pravo na jugozapadnu Anadoliju; Italijani su okupirali Marmaris, Antaliju i Burdur; 15. maja Grci su se iskrcali u Izmiru i počeli da napreduju ka unutrašnjosti Anadolije, ubijajući Turke i uništavajući sve pred sobom.

U svoj toj oluji dešavanja nalazio se Kemal-paša, užasnut prizorom savezničke flote koja je plovila Bosforom, užasnut okupacijom carskog grada od strane Britanaca, Francuza i Italijana.

Njegovom povratku u prestonicu prethodilo je raspuštanje armija kojima je komandovao, ali ni on, kao ni saveznici, nije gubio vreme. Ono što je video nateralo ga je da se zakune da će mrskog okupatora proterati iz svoje domovine: počeo je da se sastaje sa biranom grupom prijatelja od poverenja, među kojima su bili i Ali Fuat i Rauf Orbaj, otomanski mornarički heroj.

Bilo im je jasno da će središte nacionalnog pokreta morati da se premesti negde u unutrašnjost Male Azije, a na ruku im je išlo to što su mnogi delovi Anadolije već bili de fakto u stanju građanskog rata, nakon što su lokalni Turci počeli da se organizuju u milicije, da nazivaju sebe “udruženjima za odbranu prava”, da napadaju ne-muslimane i da planiraju napade na okupacione snage.

Vođe turskog nacionalističkog pokreta 1919. godine. Ataturk je u sredini. Foto: Wikimedia Commons/Directorate General of Press and Information of the Prime Ministry of the Republic of Turkey

Vođe turskog nacionalističkog pokreta 1919. godine. Ataturk je u sredini. Foto: Wikimedia Commons/Directorate General of Press and Information of the Prime Ministry of the Republic of Turkey

Saveznici su tražili od sultana da zavede red, a veliki vezir je predložio Mustafu Kemala kao lojalnog oficira za poziciju generalnog inspektora 3. armije. Mustafa je uredio da pismeno naređenje bude tako formulisano da mu da vanredna ovlašćenja nad celom Anadolijom, ne samo nad vojskom već i nad provincijskim guvernerima.

Sledeći potez Kemal-paše se graniči sa genijalnim.

19. maja 1919. godine iskrcao se u Samsunu, na crnomorskoj obali Male Azije; mnogi savremeni Turci uzimaju ovaj datum za početak svoje moderne istorije, a i sam Mustafa Kemal ga je kasnije navodio kao datum svog rođenja.

Šta je uradio? Momentalno se oglušio o službeni povod svog prisustva u Anadoliji i otišao u Amasiju, dublje u unutrašnjost. Tamo je okupljenom narodu rekao da je sultan zatočenik saveznika i da je on došao da odbrani naciju i državu.

Kemal-paša Ataturk 29. oktobra 1921. godine. Foto: Wikimedia Commons/Virtual Istanbul

Kemal-paša Ataturk 29. oktobra 1921. godine. Foto: Wikimedia Commons/Virtual Istanbul

Saveznici su brzo reagovali i pritisli sultana da opozove Mustafu, koji je ignorisao svu komunikaciju sa Carigradom; sultan ga je zatim otpustio sa ove dužnosti i poslao telegrame svim provincijskim guvernerima u kojima ih je upozorio da ignorišu Mustafina naređenja, a izdat je i nalog za njegovo hapšenje.

Kemal-paša je, međutim, lično dao ostavku na sve pozicije u vojsci 7. jula i otišao kao civil u Erzurum, u kojem je bio stacioniran general Kazim Karabekir sa svojim 15. armijskim korpusom jačine 18.000 ljudi. Trenutak je bio kritičan. Mustafa je bio civil, nije imao nikakav državni položaj, nije imao nikakvu vojsku iza sebe. Ali, Kazim se kockao i stavio je svoje trupe njemu na raspolaganje. To je bila, pokazalo se, prekretnica u savremenoj istoriji Turske koja bi bila neprepoznatljiva da se to nije desilo.

Kazim je zatim pozvao da se sva “udruženja za odbranu prava” okupe na kongresu u Erzurumu 23. jula, gde je Mustafa Kemal izabran za predsedavajućeg. Izglasan je “Nacionalni pakt” koji je pozvao na nepovredivost otomanskih granica, tačnije, svih otomanskih zemalja u kojima žive Turci. Takođe je stvorena privremena vlada, poništeni su ugovori o posebnom položaju manjina, i stvoren je upravni odbor na čijem se čelu našao Mustafa Kemal.

Tokom Bitke kod Sakarije Kemal-paša Ataturk sedi četvrti s leva. Foto: Wikimedia Commons/Sfisek

Tokom Bitke kod Sakarije Kemal-paša Ataturk sedi četvrti s leva. Foto: Wikimedia Commons/Sfisek

Događaji su se zatim ređali kao na traci. Kemal je sazvao novi kongres u Sivasu sa ciljem da “Nacionalni pakt” proširi na sve muslimanske narode Otomanskog carstva, a takođe je obznanio i sultanov plan da ga uhapsi i razbije kongres.

Veliki vezir je smenjen. Nova vlada, koja je simpatisala Kemalov pokret, vratila mu je vojni čin i odlikovanja. Da bi bio na sigurnoj udaljenosti od neprijatelja, odabrao je Ankaru za sedište privremene vlade, što se pokazalo kao mudro jer su saveznici 16. marta 1920. uhapsili veliki broj nacionalista uključujući i Raufa, i poslali ih na Maltu.

Zatim je došla reakcionarna vlada koja je raspustila parlament i naterala verske velikodostojnike da Mustafu Kemala i njegove saradnike proglase nevernicima koji zaslužuju da budu likvidirani na licu mesta.

Ataturk na bojištu 1922. godine. Foto: Wikimedia Commons/byegm.gov.tr

Ataturk na bojištu 1922. godine. Foto: Wikimedia Commons/byegm.gov.tr

Mnogi istaknuti Turci krenuli su da prelaze na njegovu stranu, poput Ismeta i Fevzija Čakmaka, sultanovog ministra rata koji će postati Kemalov načelnik generalštaba. Novi izbori su održani na teritorijama pod njegovom kontrolu i u Ankari se 23. aprila okupila Velika nacionalna skupština koja ga je izabrala za svog predsednika.

10. avgusta saveznici su naterali sultana da potpiše Sevrski sporazum kojim je Osmanlijska imperija rasparčana: egejska obala Male Azije bi pripala Grcima, kao i skoro sve zapadno od Istanbula; Istanbul, Galipolje i maloazijska obala Mramornog mora bi postali demilitarizovane zone pod međunarodnom upravom; jugozapadna Mala Azija bi bila okupirana od Italije, jugoistočna od Francuza, na istoku bi nastale jermenska i kurdska država, a samo bi severna Anadolija ostala Turska.

Kemal-paša je odbio da prizna ovako ponižavajući sporazum, uzeo je oružje i drugu pomoć od ruskih boljševika i krenuo na Grke i Jermene.

Ovako je bila prvobitno bila zamišljena podela Anadolije nakon Prvog svetskog rata. Sve što je Turskoj ostavljeno je obojeno žutim. Foto: Wikimedia Commons/Str1977

Ovako je bila prvobitno bila zamišljena podela Anadolije nakon Prvog svetskog rata. Sve što je Turskoj ostavljeno je obojeno žutim. Foto: Wikimedia Commons/Str1977

Nakon početnih uspeha protiv Grka, Francuzi i Italijani su se u dogovoru sa Kemalom povukli iz Anadolije; boljševici su zajedno sa Turcima uništili Jermeniju, a Rusija je postala prva država na svetu koja je priznala nacionalističku vladu u Ankari.

Međutim, Grci su se pokazali kao tvrđi orah nego što se mislilo, a napuštanje bojišta od strane zapadnih saveznika kao ishitreno. Krajem jula osvojili su Bursu i jurišali ka Ankari, ali su – nakon što je Kemal smenio Alija Fuata i za komandanta odbrane postavio Ismeta – ipak bili zaustavljeni januara 1921. u Prvoj bici kod Inenija.

Nekoliko meseci kasnije Grci su pokrenuli novu ofanzivu, ali su se nakon Druge bitke kod Inenija početkom aprila ponovo dali u beg (zanimljivo, kada je novi zakon 1934. godine odredio da svi građani Turske moraju da imaju prezimena, Ismet je odabrao da se preziva Ineni u čast ovih bitaka).

Mustafa Kemal i drugi članovi Velike nacionalne skupštine se mole pre sednice. Foto: Wikimedia Commons

Mustafa Kemal i drugi članovi Velike nacionalne skupštine se mole pre sednice. Foto: Wikimedia Commons

Heleni ipak nisu odustajali, u julu su ponovo napali i gurnuli Turke dalje ka Ankari, toliko blizu da se u gradu čulo dejstvovanje artiljerije. Kemalovi protivnici, na čelu sa Kazimom koji je postao zavidan, tražili su prvo da se njegova ovlašćenja ograniče, a zatim i da on lično preuzme komandu nad vojskom u ratu protiv Grka; bili su ubeđeni da će Grci pobediti i da će to uništiti njegovu harizmu i poštovanje koje uživa u narodu.

Kemal-paša je pristao, ali pod uslovom da mu se dodele sva ovlašćenja koja je imala Velika nacionalna skupština. Misleći da znaju s kim imaju posla, njegovi protivnici su pristali. Strašna greška. Kemal-paša je razbio Grke u Bici kod Sakarije avgusta-septembra 1921. i pokrenuo ofanzivu koja je našu helensku braću gurnula sve do Izmira i Egejskog mora.

ZAŠTO ISTANBUL NIJE GLAVNI GRAD TURSKE? Sve što niste znali o Ankari i krvavim bitkama Anadolije (FOTO)

1. novembra naredne godine, po nalogu Kemal-paše, Velika narodna skupština ukinula je sultanat. Mehmed VI je otišao u progonstvo. 24. jula 1923. potpisan je Lozanski sporazum kojim su evropske granice Turske zacementirane. U oktobru nacionalističke snage su se ušetale u Istanbul. Ankara je proglašena novim glavnim gradom. 29. oktobra proglašena je republika, a Mustafa Kemal je postao njen prvi predsednik.

Nacionalističke trupe vlade u Ankari oslobađaju Istanbul 6. oktobra 1923. i pobedonosno ulaze u njega. Foto: Wikimedia Commons/Cumhuriyetin 75 Yılı

Nacionalističke trupe vlade u Ankari oslobađaju Istanbul 6. oktobra 1923. i pobedonosno ulaze u njega. Foto: Wikimedia Commons/Cumhuriyetin 75 Yılı

POGLAVAR REPUBLIKE

Sa ciljem da zameni “udruženja za odbranu prava” stvorio je Republikansku narodnu partiju čiji je program bio oličen u “šest strela”: republikanizam, nacionalizam, populizam, statizam (plan za formiranje državnih industrijskih preduzeća sa ciljem da Turska postane samodovoljna razvijena zemlja), sekularizam i revolucija.

Zapravo, osnovni princip je bila ideja permanentne revolucije – neprestanost promene i stalna reforma države i društva – a ovih “šest strela” se smatra i osnovom ideologije kemalizma, koja je u srži i korenu Republike Turske (barem je bila, videćemo šta će se desiti sada).

Sa tim ciljem, 3. marta 1924. ukinut je kalifat (poglavari Otomanske imperije bili su kalifi, verski predvodnici svih muslimana na svetu, još od 16. veka; nakon ukidanja sultanata, naslednik Mehmeda VI, Abdulmedžid II, nastavio je da bude kalif), a zatim su ukinute i sve verske škole i verski sudovi, kao i religijska bratstva, odnosno sufijski redovi, uporišta konzervatizma.

Ataturk drži govor okupljenom narodu u Bursi 1924. godine. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

Ataturk drži govor okupljenom narodu u Bursi 1924. godine. Foto: Wikimedia Commons/kultur.gov.tr

Zabranjeno je nošenje fesa, a počelo je da se propagira nošenje zapadnjačke odeće. Kemal je, recimo, išao po Anadoliji i držao predavanja postavljajući Turcima primer tako što je nosio savremeno odelo i cilindar, nakon čega je u Istanbulu nastupila trka za materijalom za šešire.

Praktično preko noći ukinut je šerijat. 1926. godine uvedeni su švajcarski građanski, italijanski krivični i nemački trgovinski zakonici. Ohrabrivana je emancipacija žena, a 1934. godine im je dato pravo ne samo da glasaju na parlamentarnim izborima već i da budu izabrane. Ukinuta je poligamija, a brak je postao građanska institucija.

1928. arapsko pismo koje su Turci koristili skoro hiljadu godina zamenjeno je latinicom, nakon čega je obrazovni sistem procvetao, jer su mladi Turci počeli da se okreću zapadnim naučnim i humanističkim tradicijama.

Ataturk upoznaje narod u Kajseriju 1928. godine sa latiničnim pismom koje je smenilo arapsko. Foto: Wikimedia Commons/tccb.gov.tr

Ataturk upoznaje narod u Kajseriju 1928. godine sa latiničnim pismom koje je smenilo arapsko. Foto: Wikimedia Commons/tccb.gov.tr

Još jedna jako bitna reforma ticala se uvođenja prezimena, odnosno obaveznih porodičnih imena 1934. godine, i to sve po evropskoj formuli; skupština je Mustafi Kemalu dala prezime Ataturk.

Na spoljnopolitičkom planu, Ataturk je odlučio da odbaci sve iredentističke težnje ka bivšim imperijalnim posedima, i da se pomiri sa svim susedima, uključujući i Grčku sa kojom je izveo razmenu stanovništva, pa tako više nema Turaka u Grčkoj a ni Grka u Turskoj. “Mir kod kuće, mir u svetu” postala je krilatica turske diplomatije.

Naravno, nije sve išlo kao po loju i bez otpora, pa čak ni bez krvi. Kurdi su u ime islama digli ustanak početkom 1925. godine, i bila su potrebna dva meseca da on bude ugušen a vođa obešen. 1926. otkrivena je zavera protiv Ataturka, a 13 kolovođa je osuđeno i obešeno.

Kemal-paša Ataturk razgovara sa čovekom iz naroda o njegovim mukama. Foto: Wikimedia Commons/Fotoğraflarla Atatürk

Kemal-paša Ataturk razgovara sa čovekom iz naroda o njegovim mukama. Foto: Wikimedia Commons/Fotoğraflarla Atatürk

Nekoliko se puta to ponavljalo, ali je generalno Turska išla napred a represija je bila minimalna koliko je to moguće sa revolucionarnim režimom. Postojao je širok konsenzus u vladajućoj eliti oko ciljeva nove Turske, a postojala je i težnja ka većoj demokratizaciji; tako je sam Ataturk eksperimentisao i sa stvaranjem opozicione partije na čelu sa njegovim prijateljem Ali Fetijem, no, zbog neočekivanog i velikog uspeha ubrzo ju je zabranio.

Poslednjih nekoliko godina svog života proveo je u palati Dolmabahče, bivšem domu otomanskih sultana, u kojoj je i umro 10. novembra 1938. godine u 09:05h (časovnik u toj sobi i dalje pokazuje to vreme). Veruje se od ciroze jetre, pošto je oduvek pio previše a jeo premalo.

Njegova državna sahrana je bio povod za masovni histerični plač, sličan onom kod nas kada je umro Tito. Procesija sa njegovim telom je išla kroz Istanbul a potom i Ankaru, gde su ga smestili dok se ne sagradi prikladno mesto za njegov večni počinak. To se desilo 15 godina kasnije; Ataturkov sarkofag je danas u “Anitkabiru”, mauzoleju u kome se nalazi i muzej posvećen njegovom liku i delu.

Danas se kaže da svaka turska kuća ima njegovu sliku, nalazi se na novčanicama, na poštanskim markama, njegove reči su isklesane na javnim zdanjima i važnim zgradama, svuda su njegove statue.

Ataturk je sveprisutan u Turskoj.

PRIVATNI ŽIVOT

Bio je u vezama sa četiri žene, ali je po svemu sudeći samo sa jednom bio zakonski u braku. Usvojio je osmoro dece, sedam devojčica i jednog dečaka, ali svoje biološke nije imao. Kao ljubitelj prirode i životinja posebno je bio vezan za svog konja Sakariju i psa Foksa, a postoji verovanje i da je spasao od uništenja tursku angora mačku.

KONTROVERZE

Mustafa Kemal sa suprugom i njenom porodicom 1923. godine. Foto: Wikimedia Commons/tsk.mil.tr

Mustafa Kemal sa suprugom i njenom porodicom 1923. godine. Foto: Wikimedia Commons/tsk.mil.tr

Prvo, tu je priča o njegovom poreklu. Islamistički protivnici su često tvrdili da je poreklom Jevrejin, drugi su ukazivali na mogućnost da mu je porodica albanska, treći da je jugoslovenska. Činjenica da su govorili turskim jezikom ne znači ništa, jer Otomanska imperija nije bila nacionalna država već su se ljudi delili po religiji, i bilo je logično da u oblastima severnog Egeja govore turskim.

Drugo, postoje priče o tome da je bio homoseksualac. Nema sumnje da se radi o vešto plasiranim glasinama čiji je cilj bio i ostao da konzervativne Turke onespokoje i odvoje od njegovog nasleđa.

TURSKI ZLOČIN NAD JERMENIMA: Evo zašto su Putinovi preci iz osvete poklali pola III osmanlijske armije! (FOTO)

Treće, tu je pitanje njegove odgovornosti za zločin nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata; Turska i dalje odbija da to nazove genocidom, kao i većina drugih država na svetu. Istoričari nisu složni oko Ataturkove uloge u tim događajima.

Ataturk u svom radnom kabinetu 16. jula 1929. godine. Njegov pas Foks leži na podu ispod stola. Foto: Wikimedia Commons/Shuppiluliuma

Ataturk u svom radnom kabinetu 16. jula 1929. godine. Njegov pas Foks leži na podu ispod stola. Foto: Wikimedia Commons/Shuppiluliuma

ATATURK O RELIGIJI

Religija je važna institucija. Nacija bez religije ne može da opstane, ali je jako važno napomenuti da je religija veza između Boga i pojedinačnog vernika.

Posredovanje pobožnih ne može biti dozvoljeno. Oni koji koriste religiju za sopstvenu korist su vredni prezira. Protiv smo toga i nećemo to dozvoliti. Oni koji koriste religiju na takav način su varali ljude; protiv takvih smo se borili i nastavićemo da se borimo.

Znajte da je sve što je u skladu sa razumom, logikom, prednostima i potrebama naroda ujedno i u skladu sa islamom. Ako naša religija ne bi bila u skladu sa razumom i logikom onda ne bi bila savršena religija, poslednja religija.”

Ataturk u poseti sekularnom Istanbulskom univerzitetu koji je osnovao. Foto: Wikimedia Commons

Ataturk u poseti sekularnom Istanbulskom univerzitetu koji je osnovao. Foto: Wikimedia Commons

ATATURK O ISLAMU

Čak i pre primanja religije Arapa, Turci su bili velika nacija. Nakon prihvatanja religije Arapa, ove religije, ona nije uspela u tome da od Arapa, Persijanaca i Egipćana, zajedno s Turcima, stvori novu naciju.

Umesto toga je oslabila nacionalnu osovinu turske nacije i otupela nacionalno uzbuđenje. To je bilo prirodno. Zato što što je svrha ove religije koju je osnovao Muhamed, za sve nacije, bila da ih uvuče u arapsku nacionalnu politiku.”

(O. Š.)

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh