Jason Stanley, Project Syndicate
U knjizi Jezik Trećeg rajha Viktor Klemperer, jevrejski naučnik koji je nekim čudom preživeo Drugi svetski rat, piše kako je nacizam „prožimao celu stvarnost preko reči, idioma i rečeničkih struktura koje su se nametale kroz milione ponavljanja i prihvatale mehanički i nesvesno“. Ovakvim usađivanjem, primetio je Klemperer, „jezik više nije samo pisao i mislio u moje ime već bi, što sam mu se više prepuštao, sve više diktitirao i moja osećanja i upravljao celim mojim duhovnim bićem.“
Sličan fenomen postoji i danas u zemljama u kojima je prevladala politika ekstremne desnice, bila to Britanija u doba brexita, Poljska pod Kačinjskim ili SAD pod Trampom. U poslednje vreme političari ekstremne desnice su u ovim zemljama dovedeni u ćorsokak i pribegavaju sve bizarnijim lažima. Dok zagovornici brexita nastavljaju da tvrde da nagli izlazak iz EU neće štetiti britanskoj ekonomiji, Kačinjski pokušava da prebaci krivicu za ubistvo gradonačelnika Gdanjska, Pavela Adamoviča, sa sopstvene partije i njene ekstremističke retorike, na opoziciju. Za to vreme Tramp uporno pokušava da proizvede krizu na meksičkoj granici kako bi opravdao svoje zahteve za podizanjem zida.
Međutim, uz svu pažnju usmerenu na nasilnu retoriku i laži ovih lidera, suptilnije primene desničarske retorike uglavnom prolaze neprimećeno. Istorija pokazuje da neliberalni pokreti ne moraju promovisati svoje ciljeve samo putem izbora, već da to čine i infiltrirajući se u svakodnevni diskurs političke debate. Ovde ću pokazati kako desničarski „populisti“, autoritarci i fašisti vode borbu oko reči da bi dobili rat ideja.
Umeće semantičkog ratovanja
Kako je Tramp uspeo da preotme kontrolu nad Republikanskom partijom od njenog konzervativnog establišmenta? Jedan deo priče je njegova navodna „autentičnost“, koja se zapravo tiče njegovog retoričkog stila i dikcije. U njegovim tvitovima, na konferencijama za štampu i mitinzima, Trampova upotreba jezika pokazala se efikasnom u promovisanju politike podele na „nas i njih“, bar među njegovim vernim sledbenicima.
Međutim, Trampova retorika nije nastala sama od sebe. Godine 1990, Njut Gingrič, koji je u to vreme bio predstavnik Džordžije u američkom kongresu, sastavio je memorandum namenjen organizaciji za obuku partijskih kadrova (GOPAC), koji se direktno odražava na današnju američku politiku. U tekstu pod nazivom „Jezik: ključni mehanizam kontrole“, Gingrič je napravio dve liste: listu „optimističkih i pozitivnih upravljačkih reči“ i listu „kontrastirajućih reči“.
Prva lista savetuje republikance da koriste sledeće reči kako bi definisali svoju „viziju javne službe“: „konflikt“, „hrabrost“, „debata“, „slušati“, „mobilisati“, „za zastavu“, „za decu“, „za životnu sredinu“, „za reforme“, „snaga“, „čvrstina“, „jedinstven“ i „mi/nas“. Druga lista predlaže etikete kojima treba obeležavati oponente: „korumpirani“, „korupcija“, „propadanje“; „uništenje“, „rušilački“, „pohlepa“, „hipokrizija“, „ideološki“, „liberalni“, „laž“, „permisivnost“, „bolesni“, „pretnja“, „izdajnici“, „sindikalizovana birokratija“, „socijalna pomoć“ i „oni/njih“.
Ginričov memorandum je vrlo sličan „metapolitičkim rečnicima“ koje koristi evropska ekstremna desnica. Na primer, u knjigama Zašto se borimo: manifest evropskog otpora francuskog etno-nacionaliste Gijom Faja,1 i Povratak istinske desnice: priručnik za pravu opoziciju švedskog fašističkog lidera Danijela Friberga, čitaocu se predstavlja kratak pregled termina koji bi trebalo da podstaknu političku debatu. Ove liste uključuju reči poput „globalizma“, „populizma“; „tuđinskog“, „kosmopolitizma“ i „antirasizma“, definisane na načine koje danas redovno srećemo na političkoj desnici.
Istorijski gledano, fašistički pokreti su bili veoma svesni značaja semantičkog rata i načina na koji govorne prakse oblikuju navike mišljenja. Kao što je Hitler u Mein kampfu morao da prizna svoje divljenje prema propagandnim taktikama zapadnih saveznika u Prvom svetskom ratu, tako bi i mi morali da prepoznamo sofisticiranost savremene fašističke upotrebe jezika. Tek onda smo spremni za borbu protiv nje.
Da te ne bude sramota pred mamom
Razmotrimo, pre svega, termin „alt-right“ („alternativna desnica“), čije se poreklo najčešće pripisuje belom nacionalisti Ričardu Spenseru, mada se po svemu sudeći ovaj termin po prvi put pojavio u tekstu istoričara Pola Gotfrida iz decembra 2008. Spenser se ponosi svojim izumom i ljubomorno ga brani od drugih – uključujući i Gotfrida – koji tvrde da su doprineli njegovoj popularizaciji.
„Lepota alt-right brenda“, piše izdavač i beli nacionalista Greg Džonson, „sastoji se u tome što se njime signalizira otpadništvo od mejnstrim desnice, a da se pritom ne priznaje eksplicitna povezanost sa ‘stigmatizovanim idejama’ poput belog nacionalizma i nacional-socijalizma“. Ovo ne znači da sam Džonson nije povezan sa ovim ‘stigmatizovanim idejama’. Kao autor knjige Manifest belog nacionaliste, on otvoreno priznaje da je alt-right bio „pod velikim uticajem“ belog nacionalizma i da se na kraju pretopio u njega.
Džonson pozdravlja uvođenje etikete alt-right zato što ona prikriva antidemokratsku prirodu ovog pokreta. Zato oni koji ne pripadaju ovom pokretu ne bi trebalo da koriste ovaj izraz. Postoje precizniji termini za istu ideologiju, poput „fašizma“ koji obuhvata istorijske konotacije kojih alt-right pokušava da se otrese.
Ova prikrivena upotreba termina alt-right u skladu je sa jednim od glavnih ciljeva fašističkog pokreta: postizanjem ugleda. Kako objašnjava Derek Blek, sin osnivača Stormfronta, vodećeg sajta belih nacionalista: „Tata me je često savetovao da belim nacionalistima cilj nije regrutovanje ljudi sa margina američke kulture, već onih koji započinju rečenice frazom ‘Nisam rasista, ali…’“. Džonson primećuje i da su rani zagovornici alt-right pokreta „kultivisali ozbiljan ton srednjoklasnog ugleda, izbegavajući rasističke uvrede i raspravljajući o rasi i jevrejskom pitanju u terminima biologije i evolucione psihologije.“
U međuvremenu, savremeni evropski fašistički pokreti su otišli još dalje u artikulaciji ovog cilja. Evropska ekstremno desničarska literatura je prepuna saveta o tome kako učiniti sebe uglednim u poređenju sa drugima. Friberg, na primer, nedvosmisleno odbacuje „političko nasilje“ i „revoluciju“.
Ali ovo je proračunata smicalica. U stvarnosti, postoji povratna sprega između fašističkog uličnog nasilja i fašističkih političkih pokreta, iz prostog razloga što je fašističkim partijama neophodno nasilje u odnosu na koje će izgledati miroljubivo. Kada ne bi bilo fašističkih grupa koje pribegavaju nasilju, fašističke partije ne bi imale u odnosu na šta da se diferenciraju kao manje ekstremne, ili da se pozicioniraju kao garanti stabilnosti „poretka“.
Težnja za ugledom je isto tako u središtu fašističkih metapolitičkih rečnika koji nude jezik za mejnstrimizaciju nekada ekstremnih ideja. U Jeziku u Trećem rajhu, Klemperer primećuje da „reči mogu biti poput malih doza arsenika: i ne primećujemo da smo ih progutali, čini se da nemaju nikakvog efekta, a onda nakon izvesnog vremena otrov ipak počinje da deluje“. O fašističkim metapolitičkim rečnicima je možda najbolje razmišljati kao o bočicama otrova koje se lagano ubrizgavaju u politički rečnik javnosti.
Mi ili oni
Jednom kada fašisti steknu neophodan nivo ugleda, fašizam može početi da pušta korenje. U svojoj suštini, fašizam je zasnovan na specifičnom razumevanju socijaldarvinističke borbe – otud i naslov Hitlerove autobiografije Mein Kampf (Moja borba). A socijaldarvinizam, s druge strane, povezuje neoliberalizam (ili ekonomski libertarijanizam) i fašizam. Zato ne treba da čudi što Tramp uporno priča o „pobeđivanju“ u biznisu i šalje signale prezira prema „gubitnicima“. Sada kada je on u Beloj kući ova plitka ideologija se pretvara u projekat nacionalne borbe protiv drugih zemalja.
Slična dinamika može se prepoznati i u Evropi. U Nemačkoj, većina originalnih članova neofašističke Alternative za Nemačku (AfD) ranije je pripadala Slobodnoj demokratskoj partiji (FDP), inače partiji desnog centra. FDP u većoj meri nego bilo koja druga nemačka partija zastupa neoliberalnu ideologiju i predstavlja se kao neskriveno „globalistička“ partija, koja insistira na niskim porezima i slobodnoj trgovini. Razumeti kako fašizam može nastati iz ekonomskog libertarijanizma od suštinske je važnosti za razumevanje opasnosti koja preti zapadnim demokratijama.
Ekonomski libertarijanizam – koji ne treba brkati sa demokratijom – predstavlja filozofiju u kojoj se borba između individua posebno vrednuje i u kojoj uspeh determiniše vrednost pojedinca. Fašizam je, s druge strane, zasnovan na vrednosti grupe kao proizvoda borbe između grupa. Fašizam stoga umesto individua ima grupe kao subjekt i objekt analize. On je očigledno drugačiji od libertarijanizma. Ali skorašnja istorija pokazuje da postoje problematične pretpostavke koje omogućavaju ljudima da neprimetno skliznu iz jedne u drugu ideologiju. Na primer, oni koji veruju da pripadaju grupi sa superiornim radnim navikama i većim kapacitetom za kompeticiju, mogu izvesti svoju individualnu vrednost iz te grupe i solidarnosti sa njom.
Ljudi koji razmišljaju na ovaj način skloni su da na međunarodno tržište gledaju kao na bojno polje na kojem se sukobljavanju individualne „nacije“; van granica nacije oni vide samo „svet neprijatelja“. Ali da bi fašistička politika uhvatila korena, dovoljno je verovati da postoji borba između nacionalnih grupa unutar jedne zemlje. U svakom slučaju, mit o superiornosti grupe predstavlja dragoceno oružje. Kako piše Faj u knjizi Zašto se borimo:
„Nije bitno da li je to uverenje objektivno istinito ili lažno: etnocentrizam je nužan psihološki preduslov opstanka jednog naroda (ili nacije). Istorija nije polje u kojem se traga za intelektualno objektivnim principima, ona je uslovljena voljom za moć, nadmetanjem i selekcijom. Sholastičke rasprave o superiornosti ili inferiornosti jednog naroda naprosto promašuju poentu. U borbi za opstanak, osećanje superiornosti i moralne ispravnosti je neophodno za delanje i uspeh.“
Insistirajući na potrebi za mitom o nacionalnoj nadmoći, fašisti tipično potenciraju opasnost od dolazećih katastrofa, koje će uvek biti dovoljno ekstremne da zahtevaju čvrstinu i nemilosrdnost, i to ne samo individualnu, nego i grupnu. Buduće nesreće će izazvati takvu pustoš i zahtevati toliko nadmetanja za oskudne resurse da više uopšte neće biti mesta za saosećanje. Fašistička ideologija nudi katastrofičnu sliku budućnosti kako bi se već u sadašnjosti nametnula kao nužna.
Eshatologije, stvarne i izmišljene
Utešno je misliti da su zapadne demokratije danas manje sklone da popuste pred iskušenjima fašističkog razmišljanja nego što su to bile nekada. Međutim, današnji fašistički pokreti, za razliku od onih iz prošlosti, odgovaraju na sasvim zamislive katastrofične pretnje. Bojim se da nema mesta samozadovoljstvu.
Hitler je kao neposredno predstojeću katastrofu video globalnu nestašicu hrane, što nije imalo puno smisla. Ali kada Faj govori o predstojećoj ekološkoj katastrofi, njegova predviđanja nije tako lako odbaciti. Kako je u svom specijalnom izveštaju, objavljenom prošlog oktobra, utvrdioMeđunarodni panel o klimatskim promenama, katastrofično globalno zagrevanje moglo bi odrediti budućnost čovečanstva u narednih nekoliko decenija.
Pored toga, kako nas podseća Blek, SAD imaju dugu istoriju etnonacionalističke i fašističke misli. Bendžamin Raš, jedan od potpisnik Deklaracije nezavisnosti, verovao je da je zbog borbe između nacija bilo nužno građanima SAD usaditi mit o američkoj naciji. A sudeći po njegovom portretu nedavno objavljenom u magazinu Atlantik, Gingrič danas propoveda ideologiju sličnu onoj koju nalazimo kod Faja i Friberga.
Uistinu, i Gingrič je opsednut evolucionom biologijom i izgleda da veruje da se evoluciono nasleđe ljudske vrste može najbolje videti u surovosti i ružnoći ljudske politike. Kako piše Atlantik, Gingrič veruje da bi trebalo „da vidimo životinjsko carstvo iz kojeg smo evoluirali, onakvim kakvo ono uistinu jeste: ‘Svet nadmetanja i izazova, na svim nivoima’“. Drugim rečima, ono što drugi vide kao „zlobu“ Gingrič vidi kao „prirodnu“ borbu na život i smrt.
Sloboda, jednakost, bratstvo, nadmoć
Istovremeno dok propagira nacionalnu nadmoć kao neophodan mit, fašistička ideologija nužno otelotvoruje ovaj mit. Stoga u Mein Kampfu Hitler tvrdi da „sve na svetu čemu se divimo – nauka, umetnost, tehnička veština i inovacija – predstavlja kreativni proizvod jednog malog broja nacija… Sva ova kultura postoji samo zahvaljujući njima… Ako bismo podelili ljudsku rasu na tri kategorije – utemeljitelje, održavaoce i uništavaoce kulture – u prvoj kategoriji bi se našli samo pripadnici arijevske rase.“
Slično tome, Faj naglašava da „doprinos evropske civilizacije (uključujući i njen američki ogranak) istoriji čovečanstva, prevazilazi u svakoj oblasti doprinose drugih naroda“. Danas možemo prepoznati blaže verzije ove ideje u nastupima evropskih političara ekstremne desnice, koji su odavno stekli javni ugled. Takva je priroda semantičkog rata.
Razmotrimo pojam „evropskog prosvetiteljstva“, koji ne poseduje nedvosmisleno filozofsko značenje. Kao taksonomska kategorija, on uključuje filozofe koji su bili međusobno duboko suprotstavljeni – poput Hjuma i Kanta. Neke od ovih figura, među kojima je i Kant, promovisale su pojmove koje fašisti kategorički odbacuju (na primer, pojam univerzalnog ljudskog dostojanstva).
Pa ipak, ekstremno desni evropski političari su lukavo usvojili govor o prosvetiteljstvu kao način da prokrijumčare smelije tvrdnje o evropskoj nadmoći. Na primer, gradonačelnik Antverpena Bart De Vever, otvoreni zastupnik flamanskog nacionalizma, nedavno je počeo da govori o prosvetiteljstvu kao „softveru“ za „veliki narativ o evropskoj kulturi“. Oslanjajući se na britanskog filozofa Rodžera Skrutona, on tvrdi da su „evropsko prosvetiteljstvo“ i nacionalizam komplementarni, a ne suprotstavljeni. Kod De Vevera nalazimo značajno preklapanje sa Fajom. Na primer, obojica osuđuju liberalizam i socijalizam kao puteve ka „otvorenim granicama“, „sigurnim prostorima“, „zakonima koji štite osećanja“ i podrivaju roditeljski autoritet.
Nasuprot tome imamo primer Stiva Kinga, republikanskog kongresmena iz Ajove, koji je nedavno izazvao kontroverzu postavivši pitanje zašto su termini poput „belog nacionaliste, belog suprematiste, zapadne civilizacije“ postali „uvredljivi“. King očigledno nije dobio memorandum o značaju postizanja javnog ugleda. Ali ostatak njegove partije jeste. Nakon reakcije javnosti, republikanci su smenili Kinga sa pozicija u kongresnim odborima za pravosuđe i poljoprivredu. Iako je King i ranije davao slične izjave, Republikanska partija je videla priliku da se pokaže kao relativno pristojna. I tako je King bio bačen vukovima zato što je izrazio gledišta koja mnogi njegovi republikanski drugari – na čelu sa njihovim predsedničkim kandidatom 2016 – nesumnjivo dele.
Lingvističko opsenarstvo
Iz američke perspektive, evropski fašisti poput Faja, i donekle Friberga, mogu izgledati previše egzotično da bi predstavljali ozbiljnu opasnost. Njihovo istovremeno pozivanje na prosvetiteljstvo i odbacivanje prosvetiteljskih ideala predstavlja strategiju stranu američkim građanskim tradicijama, a njihova histerija povodom mešanja rasa u Americi je sasvim nedopustiva (baš kao i u dobrom delu zapadne Evrope). Teško je čuti američkog političara – pa čak i pripadnika takozvane „tamne intelektualne mreže“ – kako hvali Ničea.
Pa ipak, čitanje metapolitičkih rečnika evropskih fašista duboko je uznemirujuće iskustvo, jer pritom uočavamo da je dobar deo tog jezika – uz prateće načine mišljenja – već prešao u mejnstrim.
Faj, na primer, odbacuje antirasizam kao doktrinu koja „ohrabruje diskriminaciju u korist tuđinaca, razaranje evropskog identiteta, stvaranje multirasnog društva u Evropi i, paradoksalno, rasizam sâm“. U vreme kada je ovo napisano, 2001, zvučalo je smešno. Reći da je antirasizam zapravo rasizam predstavlja klasičnu fašističku inverziju ideala (rat je mir, korupcija je antikorupcija, autoritet je sloboda). Ali obratimo pažnju na ono što se desilo u međuvremenu. Pojam „obrnutog rasizma“ ušao je u mejnstrim.
Kada Faj kaže da je antirasizam „temelj samozvanog pravedništva“ i „najrazvijeniji izraz postmoderne totalitarne ideologije“, njegova jeremijada je očigledno suluda. Ali izuzimajući nivo hiperbole, njegov argument nije suštinski različit od opisa „antirasizma“ kao „nove i sve dominantnije religije“, koji je izneo Džon Mekvorter, briljantni lingvista sa univerziteta Kolumbija.
Ili, uzmimo pitanje „političke korektnosti“, koju Friberg definiše kao „pežorativ koji se uobičajeno koristi za skup vrednosti i mišljenja od kojih pojedinci ne smeju da odstupe, a da ne postanu žrtve društvenih i medijskih sankcija“. Čitajući naredna dva pasusa iz Fribergove knjige, zaista je teško proceniti da li je autor Friberg ili jedan od brojnih američkih „klasičnih liberala“ koji nariču nad savremenim trendovima na univerzitetskim kampusima:
„Poslednja inovacija (ekstremne levice) je urnebesna pseudonauka po imenu ‘rodne studije’… koja pod krinkom ‘pravde’ i ‘jednakosti’ pokušava da stvori atrofirano ljudsko biće… zavisno od… akademika koji mu serviraju vrednosni sistem.“
„Antirasizam podržava etničko samonametanje od strane manjina, sve dok manjina o kojoj se radi nije evropska. To se pravda pozivanjem na dobrim delom izmišljene, postvarene pojmove poput ‘bele privilegovanosti’.“
Kao poslednji primer možemo uzeti napade na takozvani kulturalni marksizam koji su u akademskom svetu postali mejnstrim. Ali, kako je nedavno istakao Semjuel Mojn, sam ovaj termin predstavlja reciklirano antisemitsko opšte mesto koje već godinama kruži fašističkim forumima.
Čitajući Faja i Friberga i uviđajući mnoga preklapanja sa savremenim političkim diskursom, teško je izbeći pomisao da fašisti pobeđuju u semantičkom ratu. Da ne bude zabune, mnogi američki i evropski liberali koji larmaju protiv „ekstremne levice“ i rodnih studija odbacuju Ničea, a ekstremna desnica bi ih svakako proglasila „globalistima“. Oni nisu fašisti. Pa ipak, ne treba zaboraviti koliko lako su neki mislioci i političari – nemački FDP je tu naš dokaz br.1 – iz neoliberalizma skliznuli u fašizam.
Fašistička specifičnost
Slična sklizavanja mogu se desiti i u drugim oblastima. Na primer, neki antinacionalistički javni intelektualci sve više insistiraju na debati o razlikama u inteligenciji između različitih rasnih grupa, kako bi signalizirali sopstvenu posvećenost istini. Drugi insistiraju na značaju prosvetiteljstva kao ključnog dostignuća civilizacije, kao da su Evropljani izmislili razum i poklonili ga ostatku čovečanstva. To je dobro razumeo Gingrič kada je na pozitivnu stranu svog spiska stavio i pojmove kao što su „debata“ i „slušati“, pri čemu pozivanje na razum može poslužiti praktično bilo kom cilju. Tako Friberg može da nas ubeđuje da je razumno ograničiti imigraciju.
Isto tako, fašistički ideolozi neprekidno veličaju i brane ideal meritokratije. Ali isto to čine i „globalisti“, baš kao i libertarijanci iz Silikonske doline. U slučaju ekološke katastrofe, nije teško zamislite zagovornike slobodnog tržišta kako zastupaju ultranacionalizam kao najbolju strategiju opstanka, ili tehno-milijardere koji odlučuju da društvom treba da upravljaju „pobednici“ – to jest, ljudi poput njih.
U svojoj originalnoj upotrebi, termin „alt-right“ sadržao je skup međusobno različitih antidemokratskih ideologija, a među njima i „mračno prosvetiteljstvo“ filozofa Nika Landa. Po Landu, demokratija nužno korumpira društvo i demokratske države bi trebalo zameniti „korporacijskim vladama“, na čijem čelu su menadžeri. Vodeći princip bi bio „nema glasanja, vrata su tamo“, što znači da građani ne bi imali nikakvog uticaja na vođenje politike, ali bi mogli da odu kad god požele (kao da je dobrovoljno progonstvo – koje je u antici bilo jedna od najtežih kazni – poželjan i udoban ishod). Po Oliviji Goldhil iz magazina Kvarc, mračno prosvetiteljstvo je privuklo veliki broj istaknutih zagovornika u Silikonskoj dolini, uključujući po svemu sudeći i investitora Pitera Tila, koji već duže vreme u svojim govorima artikuliše neka od osnovnih načela ove ideologije.
Istraživači koji pišu o mračnom prosvetiteljstvu upoređuju ga sa fašizmom. Različiti ekstremno desni i antidemokratski pokreti, od evropskih i američkih etnonacionalističkih do tehno-korporatističkih struja poput mračnog prosvetiteljstva, sve više se stapaju iako su im njihove pristalice privučene veoma različitim razlozima.
Ako govori kao fašista…
Kao što smo videli, cilj fašističkih metapolitičkih rečnika poput Fajovog i Fribergovog sastoji se u ubacivanju na prvi pogled nevinih termina u javnu diskusiju, kako bi se nekada neprihvatljive antidemokratske ideologije predstavile kao benigne i kako bi se oslabio otpor javnosti prema antidemokratskim činovima i merama. Kada se fundamentalni demokratski princip jednakog poštovanja predstavi kao „politička korektnost“ ne treba da čudi povećana spremnost ljudi da slušaju političare koji cele imigrantske grupe nazivaju „silovateljima“ i „zmijama“. Kada političari počnu da nazivaju imigrante „ilegalnim tuđincima“, ne treba da čudi što ljudi postaju spremniji da imigrante tretiraju kao nešto niže od ljudskih bića i prihvataju činjenicu da se deca imigranata otimaju i zatvaraju u kaveze i logore.
Ja sam po obrazovanju filozof jezika i lingvista, a isto tako i epistemolog i kognitivni naučnik. Znam puno toga o jeziku i razmišljanju i imam dobru predstavu o tome šta nam je još uvek nepoznato. Kako stvari trenutno stoje, možemo videti da izvesni načini govora i mišljenja postaju sve šire prihvaćeni, ali nemamo jasnog načina da izračunamo efekte ove promene na pojedince i društvo.
Štaviše, ne znamo da li je moguće usvojiti jezik histerije o levičarima, sindikatima, marksizmu i imigrantima, bez usvajanja ostalih delova fašističkog paketa. Ne znamo da li je fašizam holistička jezička igra. Ovde nam kao najbolji vodič može poslužiti naša sopstvena istorija. Intelektualci od Klemperera do Džejmsa Boldvina, upozoravali su nas na cenu poraza u semantičkom ratu, koji gubimo usvajajući rečnik svojih neprijatelja.
Duboko sam zabrinut mogućnošću da promena naše lingvističke prakse popločava put antidemokratskim ishodima, uključujući i savremene verzije fašizma, koje neće doslovno pratiti forme koje poznajemo iz istorije. Imajući u vidu ovu opasnost, od ključnog je značaja da se ne ustežemo da je nazovemo njenim pravim imenom.
Jason Stanley, Project Syndicate, 29.01.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net
Foto: Peščanik
