(О документарном филму „Медена земља“ редитеља Љубомира Стефанова и Тамаре Котевске. Гл. улоге: Хатиџе Муратова, Назифе Муратова, Хусеин Сам)
Негде у каменом забиту централне Македоније, где време броји ритам дана и ноћи, Хатиџе Муратова, последња гајитељка дивљих пчела чува своје пчеле и мед који они производе. „Пола вама, пола мени“, говори она док их свакодневно контролише, одржава и брине се за њих чувајући их у стенама далеко од очију оних који би разбили природни процес стварања меда као непревазиђени еликсир људске биолошке егизтенције. Сјајан документарни филм Стефанова и Котевске говори о надљудским напорима Хатиџе да заштити дивље пчеле од најезде вештачких колонизатора природних процеса. Живот Хатиџе са њеном мајком која је на самрти и целог њеног окружја у селу где је цивилизациски ниво незавидан креће се између града где продаје свој мед и стена где чува своје дивље пчеле. Овај документарац је изванредна анализа људске припадности самој природи, дисбаланс који проузрокује освету саме природе људском роду, а у неку руку ово уметничко дело је и упозорење да је у ствари, природа наш једини дом и да, играјући њеним процесима, доводимо свој живот у питању. Хатиџе Муратова и њена мајка се не предају новој технологији, они живе у загрљају природе и користе све њене благодети далеко од цивилизациских „достигнућа“ и њихових негативних нус појава.
„Медена земља“ је филм о кутку природе који има крвоток у моћним слаповиме, где се они који живе у тим забитима смеју пуним плућима, плачу крупним сузама и боре се свом снагом да се природа врати онима који треба да буду у дослуху са њом – људима. Редитељи праве једну изванредну паралелу људске заједнице самог села и пчелиње заједнице потенцирајући њихове сличности и надопуњавања чија се продуктивност увек враћа плодовима који и пчеле користе до краја живота. „Медена земља“ живи ритмом савршености природе, њене искрености која укључује човека као њен релевантни део. Ствараоци овог филма протежирају тезу да се људска инвентивност не може мерити количином деструкције који сваки људски специмен поседује као део личности, него да се биолошка, а с тим и духовна инклузија у природним процесима може успоставити само уколико се природни процеси следе без безочних искоришћавања њихових плодова. Природа одржава човека онолико колико и човек њу. Хатиџе је то схватила већ одавно па је зато узела део пчелиног продукта да би помогла себи и онима који користе мед у позитивне сврхе. Тај дијалог природе и човека, или боље речено, тај круг људског и природног самоодржавања је једини процес који ће донети прогрес у свим пољима интереса.
Природност и елоквентност саме Хатиџе Муратове је карика која, чини ми се, држи окосницу самог филма. Њена експресија која нема никакве додирне тачке са глумом, тај чисти натурализам даје посбан укус овом документарном филму и то је креативна сонда која чини овај филм веома оригиналним. Незаборавне су њене сцене са пчелама, њен дијалог са бићима које одржавају њен живот, њена љубав респект ка њиховом труду, као и њена брига о њима, а такође су изванредне и сцене са њеном болешљивом мајком насупрот њеној предострожности у сценама на пијаци у граду. Хатиџе је својом натуралистичношћу заокружила саму емотивну ауру овог посве оригиналног документарца.
Једно од највећих драгуља овог документарца је његова фотографија. Фејми Даут и Самир Љума су својим ингениозним кадровима Хатиџиног окружја, стеновитог дома њених пчела, а и невиђено оригиналним кадровима ентеријера њеног скромног дома где живи са својом мајком направили право ремек дело филмске фотографије, својеврсну визуелну апотеоза једног краја којег је природа заграбила у свој загрљај и не дозвољава људској лакомости и ирационалности да од њега направи непродуктиван и вештачки простор. Тај је визуални тренутак подржан и сензитивном музичком подлогом популарне групе „Фолтин“.
Све у свему, „Медена земља“ је филмска романса човека са природом. Наравно, овај филм има и свог драматуршког опонента, а то је изазов људског дисбаланса са природом и тај је драматуршки еквилибријум његова координата одакле се развијају сви односи и сви ликови. Наравно, ово није класични документарни филм који поразумева фокусирање на одређене проблеме са уобичајеним сценама интервјуа, коментара и докумената. „Медена земља“ је документарац који употребљава компоненте играног филма да би развио одређену тему и да својом филмском аналитиком отвори проблем који се не тиче само земље где се дешава радња, него цео тај аналитички концепт има универзалнои значај и поруку.
Тамара Котеска и Љубомир Стефанов овај филмски поход посвећују свим оним који природу и здравља мењају за безочни профит. Њихов филмски крик нам одзвања једном мишљу, а то је да је ова природа наш једини дом и онолико колико радимо на њеном загађивању и уништавању, утолико уништавамо себе као људски род.
„Медена земља“ има снажну поруку на коју смо сигурни да нико неће остати равнодушан, па је тако овај филм освојио велики број награда од којих је најзначајнија награда филмског фестивала „Санденс“ за најбољи документарац, а недавно је уврштен и у ужи избор за највећу филмску награду Америчке филмске академије у категорије за најбољи филм са неенглеског говорног подручја и у категорији за најбољи документарни дугометражни филм.
Једна од највећих награда је одушевљене публике која не престаје да га посећује у великом броју у Македонији, а и на приказивањима на фестивалима у иностранству. „Медена земља“ је филмско дело које ће остати у пантеону светске кинематографије као необичан документарни филм са великом поруком и са дубоко аналитичним прилазом, са невероватно инспиративном фотографијом и одличном режијом. Верујем да ће његова стаза славе бити дуга и незаборавна.
за П.У.Л.С: Сашо Огненовски
